Miloševićevo slamanje Kosova i put ka ratu

15/12/2006

Manje od dve godine nakon što je Slobodan Milošević postao vodeća politička ličnost u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji, visoki stepen autonomije koji je Kosovu dodeljen 1974. godine je ukinut. Nakon što je oko 15 godina uživala skoro ista prava kao šest jugoslovenskih federativnih republika, pokrajina je u martu 1989. godine stavljena pod direktnu kontrolu Beograda.

(BBC, CNN, AP, američki Stejt department, KFOR, Vikipedija, Enkarta)

Slobodan Milošević se obraća okupljenim nacionalistima u Beogradu 19. novembra 1988. godine. Milošević, tada lider Komunističke partije Srbije, vodio je kampanju za ukidanje autonomnog statusa Kosova. [Geti Imidžis]

Manje od dve godine nakon što je Slobodan Milošević postao vodeća politička ličnost u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji, visoki stepen autonomije koji je Kosovu dodeljen 1974. godine je ukinut. Nakon što je oko 15 godina uživala skoro ista prava kao šest jugoslovenskih federativnih republika, pokrajina je u martu 1989. godine stavljena pod direktnu kontrolu Beograda.

Posle toga je usledilo masovno otpuštanje kosovskih Albanaca iz državnih kompanija i institucija, uključujući policiju, škole i Prištinski univerzitet. Drugi koji nisu otpušteni ostavili su svoje poslove iz saosećajnosti. Mediji kosovskih Albanaca bili su gušeni i obrazovanje na albanskom jeziku je obustavljeno, a ponovo je uspostavljeno 1994. godine.

Reagujući na to, kosovski Albanci uspostavili su nezvanični paralelni sistem obrazovanja na albanskom.

Protestujući zbog politike srpskog režima, desetine hiljada kosovskih Albanaca uzelo je učešće u nemirima koji su izbili ranih devedesetih. Da bi ugušila eskalirajuće nemire, jugoslovenska vojska je uputila vojnike, tenkove i borbene avione, a prisustvo policije u pokrajini je pojačano. Do kraja februara u nemirima je poginulo preko 20 ljudi i proglašeno je vanredno stanje.

U julu 1990, nakon što su albanski zakonodavci na Kosovu proglasili nezavisnost, Srbija je raspustila pokrajinsku skupštinu, usred konstantnih štrajkova i demonstracija.

Posle samoorganizovanog plebiscita koji Beograd nije priznao, kao ni bilo koja strana vlada, kosovski intelektualac i pisac Ibrahim Rugova -- osnivač Demokratskog saveza Kosova (DSK) -- izabran je za predsednika samoproklamovane Republike Kosovo u maju 1992. godine.

U naredne tri godine tenzije u pokrajini su nastavile da rastu.

Izuzimanje pitanja Kosova iz pregovora koji su doveli do zaključivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma u novembru 1995, potkopalo je Rugovinu strategiju "pasivnog otpora" i narušilo njegov kredibilitet među radikalnim kosovskim Albancima, koji su osnovali tajnu Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK).

Militantna separatistička grupa prvi put se pojavila 1996. godine, kada je preuzela odgovornost za niz bombaških i drugih napada u pokrajini. OVK je narednih meseci nastavila da organizuje oružane i bombaške napade na redovnoj bazi. Do leta 1998. efektivno je kontrolisala bar četvrtinu pokrajine.

Velika operacija slamanja koju su u februaru pokrenule Vojska Jugoslavije i srpske snage bezbednosti pomogla im je da oslabe OVK i povrate kontrolu nad većim delom pokrajine. U međuvremenu, stotine ljudi je ubijeno, a preko 200.000 -- većinom kosovskih Albanaca -- bilo je primorano da napusti svoje domove.

Savet bezbednosti UN je 23. septembra usvojio Rezoluciju 1199 pozivajući na primirje i upozoravajući vlasti u Beogradu da bi mogle da se suoče sa "dodatnim merama" ako se ne budu povinovale tome.

Suočavajući se sa pretnjom vazdušnim napadima NATO-a na srpske vojne ciljeve, Milošević se nekoliko nedelja kasnije složio da povuče deo vojnika i omogući dolazak posmatračke misije OEBS-a na Kosovo.

Primirje koje je usledilo trajalo je kratko. Srbi su u decembru ustvrdili da su ubili preko 30 boraca OVK u nizu sukoba duž granice. Kasnije tog meseca Vojska Jugoslavije i snage unutrašnje bezbednosti izvršili su zajedničku vojnu akciju u blizini Podujeva, na severu Kosova.

U selu Račak u januaru su pronađena tela 45 kosovskih Albanaca, što je izazvalo međunarodnu osudu.

Dok se nasilje nastavljalo, zaraćene strane pozvane su u Rambuje, u Francusku, na mirovne razgovore u kojima je posredovala međunarodna zajednica, u februaru i martu 1999. godine. Pregovori su propali 20. marta, nakon što su srpski predstavnici odbacili predloženi sporazum, koji je potpisala strana kosovskih Albanaca.

Dvadeset drugog marta američki izaslanik Ričard Holbruk doputovao je u Beograd u poslednjem pokušaju da ubedi Miloševića da prihvati sporazum, ali je napustio srpsku prestonicu praznih ruku.

NATO je 24. marta počeo vazdušne napade na Jugoslaviju koji su imali za cilj okončanje njenog slamanja Kosova i isterivanje njenih snaga iz pokrajine.