NATO i Komisija za reformu odbrane: partneri za napredak

06/02/2006

U jesen 2005, narodni poslanici oba entiteta Bosne i Hercegovine usvojili su istorijski sporazum koji je izradila Komisija za reformu odbrane. Taj dokument ukida regrutni sistem, stvara jedinstveno ministarstvo odbrane na državnom nivou i uspostavlja profesionalnu vojsku prilagođenu potrebama BiH, regionalne bezbednosti i uslovima za integraciju u međunarodne vojne strukture. Taj potez je ključni korak napred na dugom putu integracije BiH u evroatlantske strukture, koji odražava i deceniju duge težnje NATO-a da obezbedi stabilnu budućnost za bosanski narod.

Derek Čepel, portparol, glavni štab NATO u Sarajevu – 06/02/06

U postleratnoj državi poput Bosne i Hercegovine (BiH), najteži izazov biće da se pažnja javnog mnjenja usredsredi sa prošlosti na sadašnjost, pa onda i na budućnost.

Kada će se ta promena dogoditi odrediće narod BiH pod uticajem svoje percepcije stabilnosti, bezbednosti, mogućnosti i napretka koje im njihova zemlja obezbeđuje, kao i njihov državotvorni i osećaj za zajedničku budućnost.

Međunarodne organizacije poput NATO-a ne mogu Bosni i Hercegovini da nametnu osećaj državnosti. Uloga NATO bila je da stvori uslove u kojima taj osećaj i percepcija može da nastane i da se izrazi u društvu. Namera alijanse bila je da posluži kao svojevrsni katalizator promena koje će "ukinuti" potrebu za njenim stalnim prisustvom u BiH.

Taj zadatak zahteva osetljivost na menjajuće uslovi i zahteva da se mandat i funkcije NATO uporedo sa promenama takođe menjaju.

Prisustvo koje se menja

NATO je u BiH već deset godina. Za to vreme, misija i cilj alijanse transformisala je zemlju, ali se transformisala i sama. Usmerena je u pravcu budućnosti - na izgradnju nacije uspostavljanjem jedinstvene državne vojske pod civilnom komandom.

Snage za sprovođenje mira (IFOR), pod komandom NATO, koje su stigle u BiH 1995. godine imale su zadatak da razdvoje zaraćene strane i stvore uslove za sprovođenje mirovnog sporazuma.

Kada je, godinu dana kasnije, IFOR evoluirao u SFOR, nova misija NATO tada je bila da sprečava neprijateljstva, stabilizuje mir i pomogne u stvaranju bezbedne atmosfere. Ta promena bila je znak da uloga NATO više nije momentalno uspostavljanje slobode i bezbednosti, već aktivno učešće u izgradnji funkcionalnog građanskog društva.

Ceremonija predaje dužnosti 2. decembra 2004, koja je označila uspešan završetak misije SFOR-a i osnivanje novog glavnog štaba NATO u Sarajevu, bila je priznanje jedne druge vrste tranzicije - sa uspešno savladanih izazova posleratne stabilizacije, do podsticanja izgradnje nacije i države i integracije BiH u evropske institucije.

Stvaranje nacionalne sposobnosti

I dok je NATO u BiH danas možda manje vidljiv nego ranije, njegovi zadaci su još značajniji kada se radi o budućnosti zemlje. Glavni zadatak alijanse je reforma sistema odbrane, što je neophodni preduslov za evropske integracije, Partnerstvo za mir (PZM) i na kraju puno uključenje u članstvo NATO-a.

Instrument za sprovođenje tih promena bila je Komisija za reformu odbrane (KRO), čiji je NATO ko-predsedavajući od januara 2005. godine.

Visoki predstavnik Pedi Ešdaun osnovao je KRO u maju 2003, davši joj zadatak da izradi nacrt zakonskih i ustavnih promena potrebnih da BiH postane kredibilan kandidat za PZM.

Dvanaest članova Komisije i četiri posmatrača po prvi put su sa jedinstvenim mandatom okupili čitav "kor" lokalnih zvaničnika i međunarodnih organizacija koji se bave bezbednošću u BiH i usresredile njihove aktivnosti na konkretan paket institucionalnih reformi.

Među tim fundamentalnim reformama bili su stvaranje civilne komande i kontrolne strukture na državnom nivou, sa Ministarstvom odbrane takođe na državnom nivou; uspostavljanje demokratske parlamentarne kontrole i nadzora; transparentnost u planovima odbrane i budžetu; i zajednička doktrina, obuka i standardi opreme. Ta očekivanja bili su pravac u kome je KZO počela da radi 2003.

Armija BiH bila je bazirana na zastarelom regrutnom sistemu nasleđenom iz Socijalističke federativne republike Jugoslavije, po kome je godišnja kvota od po 12,400 muškaraca pozivano na regrutaciju iz Federacije BiH (FBiH) i Republike Srpske (RS). Regruti su pozivani svaka dva meseca na četvoromesečno služenje vojnog roka. Pohađali bi samo dva meseca obuke, a zatim bi uglavnom bili korišćeni kao radna snaga ili čuvari. Posle toga bi nastavljali sa civilnim životom kao pripadnici rezervnog sastava od ukupno 60 hiljada ljudi. Posle prvobitna dva meseca, ti rezervisti ne bi prolazili više nikakvu obuku.

Regruti su pohađali samo najosnovniju obuku. Uslovi života i rada bili su loši zbog nedostatka novca. Iz tog sistema nije nastajala obučena vojna sila; zbog stalnog priliva regruta, rezervni sastav je ubrzo prevazišao svoj dozvoljeni obim.

Troškovi tog zastarelog sistema bili su visoki. U Federaciji BiH, godišnji trošak regrutacije i rezervnog sastava bio je 46 miliona KM, a u RS 15 miliona KM, odnosno 22 odsto od vojnog budžeta tog entiteta.

Ti troškovi nisu za rezultat imali efikasne oružane snage, nisu ispunjavali potrebe BiH i "obogaljili su" vojsku time što su skretali finansijska sredstva od neophodnih ulaganja u vojnu opremu, obuku i uslove života.

Kada je reč o komandi i kontroli, dupliranje i nekompatibilnost dva entitetska sistema odbrane koji fukcionišu na teritoriji jedne države očigledni su. Preporuke KZO 2003. godine rezultirali su uspostavljanjem dva lanca komande - administrativnog i operativnog - na nivou Predsedništva, sa Ministarstvom odbrane na državnom nivou kao izvršnim telom. Svakodnevne operacije oružanih snaga su, međutim, ostale na nivou entiteta.

Ovlašćenja države bila su svedena na postavljanje standarda i do kraja 2004. bilo je jasno da postoji otpor. Zajedno sa indikacijama da elementi operativnog i administrativnog komandnog lanca nisu u potpunosti ni pod državnom, ni pod kontrolom entiteta, KZO je dobila zadatak da prenese preostale entitetske nadležnosti odbrane na državu i potpuno zatvori entitetske vojne institucije.

Put budućnosti

Sporazum koji je izradila KZO i koji su usvojili oba entitetska parlamenta u jesen 2005 godine predstavlja istorijski sporazum. Taj zakon ukida regrutni sistem, osniva jedinstveno ministarstvo odbrane na državnom nivou i stvara profesionalnu vojsku prilagođenu potrebama BiH, regionalne bezbednosti i uslovima za integraciju u međunarodne vojne strukture.

Neefikasni regrutni sistem ukinut je 1. januara 2006, baš kao i entitetska ministarstva odbrane. Nove oružane snage BiH sastojaće se isključivo od profesionalnih vojnika i oficira. Neefikasni rezervni sastav od 60 hiljada ljudi takođe je ukinut 1. januara 2006, da bi ga zamenio novi Aktivni rezervni sastav sastavljen od profesionalaca koji su završili aktivnu vojnu službu. Ta služba biće upola kraća od dužine vojnog roka aktivnih snaga.

Nove oružane snage sastojaće se od 10 hiljada vojnika, organizovanih po sistemu pukova kojim će biti sačuvane odgovarajuće vojne tradicije i nasleđe bivših entitetskih armija. Postojaće tri pešadijska puka, sa manjim ispostavama organizovanim u jedinstvene pukove. Svaki pešadijski puk davaća po jedan bataljon u tri pešadijske brigade Armije Federacije BiH (AFBiH), tako da se svaka brigada sastoji od tri bataljona, po jednog iz svakog puka. To je velika novina u AFBiH, koja je prethodno organizovana uglavnom po etničkom ključu.

Kontrola država obezbeđuje se putem jedinstvenog lanca komanda koji vodi od Predsedništva BiH do Ministarstva odbrane, zatim do Generalštaba, pa sve do komandanata operativnih i komandi podrške. Jedinstveni državni budžet odbrane stupio je na snagu 1. januara 2006. Do prvog jula 2007, novi brigadni glavni štab trebalo bi da bude uspostavljen do 31. decembra 2007. i tako bi reorganizacija trebalo da se zaokruži.

Nove oružane snage BiH biće obučene, organizovane i opremljene po NATO standardima. Biće strukturirane tako da mogu da učestvuju u kolektivnim bezbednosnim misijama u inostranstvu, učestvuju u mirovnim operacijama i pomažu civilnim vlastima u reagovanju na prirodne i "ljudske" katastrofe.

Pod jedinstvenom strukturom pod civilnom komandom, oružane snage postaće izvor stabilnosti i poverenja za stanovništvo.

Politički presedan

Primer koji je postavio proces reformi odbrane važan je koliko i reforme same. U saradnji lokalnih lidera i institucija, postignut je istorijski konsenzus koji je interese države postavio iznad entitetskih političkih interesa. Umereno i progresivno političko vođstvo BiH, glasovi razuma i profesionalizam prevladali su nad konfliktnim istorijskim nasleđem i emocijama. Nove oružane snage BiH biće temelje državne bezbednosti i obezbediće regionalnu bezbednost kroz integraciju u evroatlantske strukture.

NATO je srećan što je poslužio kao pokretač i "katalizator" i što je pomogao BiH da posle Dejtona krene napred, od stabilizacije do integracije i od istorijskih podela do prilika za budućnost.