Znamenito nasleđe timova i trenera sa prostora bivše Jugoslavije.

21/06/2006

Nastup Srbije i Crne Gore na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj je poslednji tužni trzaj nekada ponosne jugoslovenske fudbalske tradicije. O toj tradiciji piše dopisnik SETimes Georgi Mitev-Šantek

Georgi Mitev-Šantek za Southeast European Times u Beogradu -- 21/06/06

Reprezentativci Srbije i Crne Gore poziraju pred utakmicu protiv Argentine 16. juna u Gelzenkirhenu. [Getty Images]

Mundijal u Nemačkoj je ujedno i poslednji zajednički nastup Srbije i Crne Gore na svetskim prvenstvima, baš kao što je u Francuskoj 1998. poslednji put nastupila tadašnja Savezna Republika Jugoslavija. Pre toga bila je Socijalistička Republika Jugoslavija, koja je “nasledila” Kraljevinu Jugoslaviju, a ova opet, dvadesetih godina prošlog veka, Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, čija je reprezentacija igrala svoju prvu međunarodnu utakmicu protiv Čehoslovačke, još jedne zemlje koja više ne postoji.

Srećom, fudbal u bivšoj Jugoslaviji nije poznat samo po tim imenima koja se stalno menjaju. Na kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2008. godine možemo da očekujemo reprezentacije Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, Srbije, Slovenije i možda čak i Kosova. Sve one su moderne naslednice jedne uvažene tradicije.

Nacionalni tim nastupao je na deset svetskih prvenstava, plasiravši se u polufinale dva puta. Na Olimpijskim igrama postigao je zavidan rezultat – jedno zlato, tri srebra i jedna bronza.

Počev od Svetskog kupa 1930. u Urugvaju, bivša Jugoslavija bila je respektabilna sila u svetskom fudbalu. “Beli orlovi” pobedili su Brazil i ušli u polufinale, gde ih je Urugvaj potukao sa 6-1, iako u jednoj čudnoj utakmici u kojoj je protivnički tim imao više od jedanaest igrača. Urugvaj je postigao prvi gol kada je loptu u igru ubacio policajac koji je stajao pored aut linije.

Posle tog vatrenog krštenja, Jugoslavija se polako uzdigla ka vrhu, a vrhunac je doživela pedesetih i šezdesetih godina. Zlatno doba nastupilo je sedamdesetih, iako su se navijači nadali velikom povratku 1987, kada je juniorska reprezentacija osvojila prvenstvo sveta u Čileu i još jednom 1990. u Italiji. Tim koji je igrao u Čileu bio je uglavnom sastavljen od hrvatskih igrača, predvođenih Davorom Šukerom, Zvonimirom Bobanom i Robertom Prosinečkim.

U Italiji 1990. igrao je briljantan tim predvođenim selektorom iz Bosne Ivicom Osimom – verovatno najboljim jugoslovenskim trenerom u istoriji. Taj tim je igrao protiv tadašnjeg šampiona Argentine šezdeset minuta sa igračem manje, pošto je Šabanadžović dobio crveni karton zbog starta nad legendarnim Maradonom. Herojska borba okončana je penalima, u kojima je Argentina bila bolja.

U godinama koje su usledile, međunarodne sankcije isključile su Jugoslaviju iz svetskog fudbala. Posledice su bile očigledne 1988. godine, kada su Jugosloveni dogurali samo do drugog kruga. Njihovi bivši saigrači iz Hrvatske postali su hit šampionata. Jugoslavija nije učestvovala na prvenstvu 2002. pošto je u ključnoj utakmici kvalifikacija protiv Slovenije odigrala nerešeno.

U Nemačkoj 2006, jugoslovensku školu predstavljaju dve reprezentacije – Hrvatske i Srbije i Crne Gore, kao i četiri trenera. Pored Zlatka Kranjčara i Ilije Petkovića, tu su Branko Ivanković na kormilu Irana i Ratomir Gane Dujković, koji je napravio sjajnu selekciju Gane.

Sa prvenstva je odsutan legendarni Bora Milutinović, koji je na pet poslednjih prvenstava predvodio reprezentacije pet različitih zemalja, među kojima i Sjedinjene Države 1994. i Kinu 2002. Uspeh tih trenera verovatno je najbolje svedočenje o tome koliko je jugoslovenska škola fudbala nekada bila jaka.