Tea i Tito u Severnoj Mitrovici

22/06/2009

Uhvaćenim u političkom ćorsokaku, žitelji jednog mešanog kraja grada pokušavaju da spasu ono što je bilo dobro u prošlosti.

Besa Bećiri i Ilija Đorđević za Southeast European Times iz Mitrovice -- 22/06/09 Fotografije Laura Hasani

Bošnjačka mahala u Mitrovici je mesto gde se "mešaju" Srbi i Albanci

Poznat pod imenom "Bošnjačka mahala", kraj u Severnoj Mitrovici u kojoj žive tamošnji Bošnjaci je mesto koje posećuju i Albanci i Srbi, pa je tako svojevrsna mešavina različitih nacionalnosti.

Na površini, život deluje mirno. U prodavnicama možete kupiti čokoladu, kao i tradicionalne specijalitete poput ajvara i ljutenice. Raširile su se nove zgrade, čiju je izgradnju finansirala Srbija. Tu su i poznata mesta poput filijale Jugobanke i, pre svih, poznati kafić Šera.

Devojčića od 5 ili 6 godina stoji pred malom prodavnicom koju drži njena majka, Arbnora, koja je Albanka. "Prijavila sam je za školu", kaže, pokazujući prstom na svoju kćerku. "Ići će u školu na jugu; ovde za nju nema škole."

Bučni kamioni donose povrće, voće i robu na "multietničko tržište", kako zovu prostor izvan prodavnica. Parkirani automobil još uvek nosi oznake SCG nepostojeće zemlje Srbije i Crne Gore.

Šera polako silazi iz stana iznad njegovog kafića, gde živi sa porodicom, i pravi čaj. Adem Mripa, 62-godišnji profesor i bivši politički zatvorenik, upravo je završio svoja predavanja za danas i seda na razgovor.

"Razgovaramo sa Srbima o dobrim starim vremenima, pre rata, o zajedničkoj štrafti u centru grada", kaže on. "Pitaju nas za ljude koje su poznavali, pitaju da li su još živi, da li je neka ulica još tu, da li se i šta promenilo."

Drago Marković (levo) i Adem Mripa pričaju o životu na severu Kosova.

Onda pokazuje prstom na nove zgrade, tik ispred kafića. Novopridošlice, novopridošli Srbi iz drugih mesta, prave probleme, ne samo nama, već i ovdašnjim Srbima.

Njegova kuća više puta je napadana: razbijani su prozori, pucano je u zidove, ali srećom nije bilo žrtava. "Hteli su da mi zapale kuću, ali nisu mogli", kaže.

Nedaleko odatle, u dvorištu jedne trospratne zgrade sedi nekoliko srpskih porodica i pije kafu. Nepoverljivo gledaju i kažu da su u prošlosti imali loša iskustva sa novinarima. "Mi kažemo jedno, a oni napišu nešto sasvim drugo."

Nisu iznenađeni kada ih pitamo za suživot. "Albanci su ljudi kao i mi... Neko ti pomogne, ali neko drugi ti zabode nož u leđa", kaže 21-godišnji Miloš Stošić.

"I mi smo takvi: ovde ima i dobrih i loših ljudi", kaže. "Uzmite, na primer, mene: ovo su teška vremena, kriza je i nema posla. Kada sam švorc, odem do svog albanskog komšije koji drži prodavnicu ovde u našem kraju. Uvek me ljubazno primi i kada nemam novca, da mi ono što mi treba na veresiju."

Međutim, nastavlja on, nije sve idealno. Ima provokacija i dobacivanja, ali to uglavnom dolazi od mladih.

"Nikada se zna kada će da izbije i na kojoj strani", kaže dugogodišnji Mitrovčanin, 57-godišnji Pavle Nedeljković. "Nije retkost da se pojave 'heroji'... iz njihovih bezbednih stanova u centru grada i prave probleme. Govorim o obe strane. Oni koji posle trpe smo mi, ljudi koji žive ovde i koji su direktno u opasnosti. Ti 'heroji' se onda vrate u svoje stanove i kuće, a mi ostajemo, strahujući za svoju decu."

Nazad u kafiću, Ademu zvoni telefon. Priča mešavinom srpskog i albanskog, izgovarajući više puta ime Drago. To mu je drugar Dragoslav Marković, automehaničar koji je živeo u Južnoj Mitrovici i radio sa njegovim ocem. "Hoće da se vrati u južni deo", objašnjava profesor. "Pitao me je da mu pomognem."

Drago veoma dobro govori albanski. Kako je naučio? "Ovde smo 300 godina", objašnjava smejući se.

Kaže da sa albanskim prijateljima uglavnom govori o običnim stvarima. "Pitaju kako se živi ovde, mi pitamo kako je tamo, da li možemo da pomognemo jedni drugima da sredimo neke papire ili dokumente, da li ima posla, para."

"Većinu ljudi politika ne zanima, interesuje ih svakodnevni život. Puno je Srba koji bi želeli da se vrate", kaže Drago.

Tridesetsedmogodišnja Dragana Živić je izbeglica iz Obilića. Ima stan u Bošnjačkoj mahali, gde živi sa dvoje od svoje četvoro dece. Drugo dvoje ostalo je u Srbiji.

"Javljamo se jedni drugima, kažem dobar dan svom albanskom komšiji i oni mi kaže dobar dan, ali se ne posećujemo. Živimo u stalnom strahu. Ne usuđujem se da pustim kćerku napolje bez da je ispratim i kasnije sačekam", kaže.

Dok se hvataju u koštac sa budućnošću, ljudi ovde se teše idealizovanom prošlošću. Drago sa nada da će naredne godine više ličiti na Titovo doba. " Bilo je bolje, sigurno je bilo bolje u Titovo vreme", kaže. "Posao, pare, prijateljstvo, nikoga nije bilo briga ko si i šta si, mogao si svuda slobodno da se krećeš."

Mripa se slaže. "Bilo je bolje u Titovo vreme, to je tačno." U kafiću se nalazi impresivna slika pokojnog jugoslovenskog diktatora, kao i poster Kemala Ataturka i zastave iz celog sveta.

"Kada bi neko prvi put došao u Bošnjačku mahalu, mislio bi da sve normalno funkcioniše", kaže Nedeljković. "Srbi i Albanci žive ovde, prodavnice rade, kupujemo, trgujemo. Ali čovek nikada ne može da bude miran. Ovde sve eksplodira u sekundi."

"Sve u svemu, ovo je život koji ne bih poželeo nikome", zaključuje on.