"Plan A" ponovo aktuelan za Kosovo

26/11/2007

Sa novom vladom u Prištini i poslednjom fazom pregovora koja se bliži kraju, EU traži najprigodniji način da reši kosovsku slagalicu.

Analiza Roberta C. Ostina za Southeast European Times – 26/11/07

Dečak prati majku na glasanje na biračkom mestu u blizini sela Feraje. Na napetom Kosovu građani su 17. novembra birali vladu koja će pokrajinu voditi u nezavisnost koju traži većina Albanaca, ali kojoj se Srbi žestoko protive. [Geti Imidžis]

U političkoj atmosferi kojom dominira pitanje konačnog statusa, građani Kosova izašli su 17. novembra na glasanje da izaberu nove vođe. I pored sveprisutnih izbornih plakata, televizijskih debata i članaka u štampanim medijima, entuzijazam je bio nizak. Mnogi jednostavno nisu videli svrhu da se uopšte održe izbori kada se bliži rešavanje pitanja statusa. Odziv birača od oko 45 odsto bio je najniži od svih izbora održanih od sukoba 1998-1999. godine.

Nizak stepen poverenja Kosovara u svoje vođe bio je očigledan. Većina ljudi potpuno je svesna velikog jaza između predizbornih obećanja i surove ekonomske stvarnosti sa kojom se Kosovo suočava. Retko koja stranka je ostvarila bilo kakav ozbiljan zamajac; čak ni nova partija, Savez za novo Kosovo predvođena Bedždetom Pacolijem, nije impresionirala glasače razočarane glavnim strankama i njihovom korupcijom i nesposobnošću. Pacoli čak i mnoge odbio od sebe izjavom da je "suviše bogat da bi bio korumpiran".

Demokratski savez Kosova (DSK), koji je pod vođstvom pokojnog predsednika Ibrahima Rugove bio najjača politička stranka u pokrajini izgleda nije imao ništa novo da kaže biračima. DSK je umesto toga išao u kampanju sa čudnim fotografijama Rugove i maglovitim obećanjima evroatlantskih integracija. Birači su kaznili DSK i nagradili Demokratsku partiju Kosova Hašima Tačija. Pošto dugo nije uspevao da se nametne za premijera, Tači će konačno izgleda preuzeti tu funkciju u presudnom trenutku u istoriji Kosova. Međutim, iako je pobedio na izborima, formiranje koalicija na Kosovu nikada nije lako, tako da se u narednim danima očekuju ozbiljni pregovori različitih političkih stranaka. Gotovo svi žele da budu na vlasti kada stigne nezavisnost.

Liberalni reformisti biće duboko razočarani slabim rezultatima stranke ORA Vetona Suroija. Suroi, inače daleko najbolji državnik Kosova, najverovatnije je izgubio glasove na račun Pacolijeve nove partije i zbog toga što je otuđio svoje tradicionalne pristalice u urbanim centrima. Od pomoći mu definitivno nije bio ni loše koncipiran predizborni plakat, na kome je Suroi prikazan pored američkog predsednika Džordža V. Buša, i poručuje da će, ako glasaju za ORA, Kosovari postati "gazda u kući".

Što se međunarodne zajednice tiče, više faktora u pogledu izbora razlog su za uznemirenost. Rekordno nizak odziv i razočarenje koje taj odziv odražava donosi strahovanje da sav napor uložen prethodnih godina u izgradnju građanskog društva na Kosovu ne vredi ništa ako se proces određivanja statusa bude otegao. Gotovo potpuni bojkot kosovskih Srba pokazuje da većina još uvek računa na Beograd da spreči nezavisnost, umesto da gleda u budućnost i politički život na suverenom Kosovu. Iako je Tači već obećao da neće praviti ishitrene poteze, jasno je da birači računaju na njega da uradi ono što njegovi prethodnici nisu uspeli: da povede Kosovo u državnost, na bilo koji način.

Hašim Tači najveći je pobednik izbora na kojima su birači pokazali nezadovoljstvo postojećim rukovodstvom. [Geti Imidžis]

Proces pregovora je produžen najviše što je moguće. Posle više uzastopnih rundi, Beograd i Priština i dalje su na potpuno suprotstavljenim pozicijama, a pretnja regionalnoj stabilnosti postaje sve konkretnija. Ne samo da su se na Kosovu ponovo pojavile militantne grupe, već su se i u Makedoniji javili znaci potencijalnih nemira. U međuvremenu, kosovski lideri već su upozorili svet da se posle 10. decembra, kada se okončava poslednja runda pregovora, može očekivati proglašenje nezavisnosti. Zapad ih je pozvao na uzdržanost i upozorio da bi nepriznata nezavisnost izazvala više problema nego što bi ih rešila. Ipak, da bi sprečila kosovske Albance da uzmu stvari u svoje ruke, međunarodna zajednica mora odlučno i brzo da reaguje.

Na samom Kosovu, ankete pokazuju da bi narod pristao na nezavisnost bez šire podrške UN, sve dok ih podržavaju Sjedinjene Države i glavne evropske sile. Neki bi čak pristali i na deklaraciju koju bi podržao samo Vašington, iako to predstavlja problem jer je EU, a ne SAD, ta koja treba da pokrene misiju koja će naslediti UNMIK. Budućnost Kosova bi trebalo da se reši u širem kontekstu evropskih integracija. Da bi se do dogodilo, Priština bi za svaki eventualni potez morala da ima podršku solidnog broja zemalja EU, iako je u ovom trenutku jednoglasnost teško postići.

Beograd je, u međuvremenu, na sto stavio razne nove predloge široke autonomije, uključujući i "Hongkongški model" i rešenje inspirisano Alandom, autonomnim delom Finske u kom se govori švedski. Čak su pominjane i dve Nemačke tokom 70-ih kada je zapadnonemačka država u izvesnoj meri čak priznala Istočnu Nemačku. Sve te predloge Albanci su odbili i omogućili Srbiji da pobere retoričke poene, žaleći se na manjak fleksibilnosti Prištine. Ipak, ti poeni su na diplomatskoj sceni jalovi. Konkretna činjenica ostaje da albanska većina na Kosovu neće pristati vlast Beograda ni u kom obliku. Srbija ne može da zadrži Kosovo; najviše što može da uradi je da ga spreči da ostvari stabilnost. Ukoliko se odluči za tu opciju, može se suočiti sa nemirima u južnim srpskim područjima oko Bujanovca, Preševa i Medveđe.

Pregovori kojima posreduje međunarodna trojka nisu premostili jaz između stavova Beograda i Prištine o nezavisnosti. [Geti Imidžis]

Za EU, prvi prioritet je da odagna pretnje regionalnoj stabilnosti. Mnogo energije, a kamoli novca, uloženo je proteklih godina da bi se Balkan ponovo digao na noge posle katastrofa tokom 90-ih. Pretpostavljajući da je moguće sprečiti da Bosna i Hercegovina ponovo sklizne u nacionalizam, Kosovo je poslednji nerešeni problem u regionu. Izazov je sada kako pronaći najprigodnije rešenje, koje može da donese dugoročnu stabilnost i utre put integraciji sa Evropom.

Do sada je predložen samo jedan izvodljivi kompromis: plan nekadašnjeg finskog predsednika Martija Ahtisarija o nadziranoj nezavisnost, predložen u martu. Predlog je odmah prihvatila albanska većina, uprkos znatnih ovlašćenja predviđenih da se ustupe Srbima i drugim manjinama. Plan su odbacili kosovski Srbi i vlasti u Beogradu, a na međunarodnom planu ga je blokirala Rusija.

Ahtisarijev plan i dalje je predlog koji je najbliže rešenju koje bi predstavljalo ravnotežu između nezavisnosti za Kosovo, o kojoj Albanci ne žele da pregovaraju, i srpskih zahteva za autonomijom i učešćem u vlasti. Vlasti u Prištini obećale su da će se držati Ahtisarijevih principa čak i ako odluče same proglasi nezavisnost. To je lep gest, ali je teško izvodljiv, jer bi im za to bila potrebna podrška EU.

Na mnogo načina, poslednji krug diplomatije na Kosovu bio je iscrpna vežba koja je pokazala da tamo nema druge alternative; nema čarobne formule koja će volšebno da premosti nepremostive razlike između Beograda i Prištine. Narednih nedelja, diplomate će morati da "izmisle" nešto izuzetno kreativno, ili da se vrate "Planu A" bivšeg finskog predsednika. Sve ostalo će, u najboljem slučaju, biti još jedna kupovina vremena, a u najgorem, put u destabilizaciju.

Robert Ostin predaje u Centru za evropske, ruske i evroazijske studije Mank centra za međunarodne studije na Univerzitetu u Torontu.