Da li je na pomolu globalna kriza?

27/08/2007

Svi su uslovi ispunjeni za izbijanje finansijske krize, ali se ozbiljni poremećaji u svetskoj ekonomiji mogu izbeći veštom koordinacijom ekonomskih mera, piše ekonomista i bivši ministar finansija Rumunije Danijel Dajanu.

Danijel Dajanu za Southeast European Times iz Bukurešta – 27/08/07

Finansijski potresi mogu da izazovu globalnu ekonomsku recesiju ili usporenje, što bi nanelo težak udarac preduzećima, industriji i uslugama u brojnim zemljama. [Geti imidžis]

Nisu usamljeni glasovi koji kažu da situacija na finansijskim tržištima nije kako treba. Čak su i neki od vodećih centralnih bankara izrazili zabrinutost. Finansijski potresi mogu da izazovu globalnu ekonomsku recesiju ili usporenje, što bi nanelo težak udarac preduzećima, industriji i uslugama u brojnim zemljama. Kriza bi mogla da izbije i na samim finansijskim tržištima ili može biti indirektno izazvana nekim velikim šokom, poput drastičnog povećanja cena nafte pre nekoliko decenija.

U istoriji ćemo pronaći vrlo poučne primere. Na primer, tokom rata u Vijetnamu, Sjedinjene Države su ublažile svoju monetarnu politiku radi finansiranja velikog budžetskog deficita izazvanog ratom. Rezultat je bila dvocifrena inflacija. Dodatni novac ubrizgan u američku ekonomiju značio je ujedno i više novca za svetsku ekonomiju i pad kamatnih stopa na svetskim tržištima kapitala.

Mnoge zemlje u razvoju su tada bile u stanju da jeftino finansiraju velike budžetske deficite, pa čak i po negativnim kamatnim stopama. Međutim, jednom kada je Pol Volker došao na čelo američkih Federalnih rezervi, monetarna politika drastično se promenila. Njegov zadatak bio je da zauzda inflaciju i to je podrazumevalo strogo stezanje monetarne politike: između ostalog, kamatne stope drastično su skočile. Rezultat su bili stroži kreditni uslovi na međunarodnim tržištima.

Mnoge zemlje, posebno u Latinskoj Americi, vršile su pozajmice po plutajućim stopama. Zaokret u američkoj monetarnoj politici uhvatio ih je nespremne i mnoge zemlje nisu mogle da vraćaju svoje spoljne dugove. Nasleđe tog perioda su i tzv. Brejdijeve obveznice. Ukratko, ta istorijska epizoda pokazuje da ekonomski zaokreti u Sjedinjenim Državama mogu da imaju itekakav efekat na ostatak sveta. Kada su efekti američke ekonomije pozitivni, gotovo svi su srećni; kada su negativni, situacija je obrnuta.

Još jedan slučaj za proučavanje je kriza u Jugoistočnoj Aziji u drugoj polovini prošle decenije. Ekonomije zemalja Jugoistočne Azije bile su pod pritiskom međunarodnih finansijskih institucija i privatnih kreditora, poput velikih banaka, da otvore svoje kapitalne račune da bi se finansirala rastuća potrošnja i investicione potrebe. Međutim, to otvaranje izvedeno je prerano, u trenutku kada su lokalne valute u regionu bile vezane za američki dolar.

Deficiti tekućih računa skočili su zbog širenja nevladinih kredita i prezaduženost je postala uobičajeno ponašanje. Na prvi nagoveštaj slabosti na tržištu, došlo je do masovnog "bekstva" kapitala i region je zapao u finansijski haos. Azijske ekonomije su tako skupo platile lekciju da moraju da se više oslone na sebe same i naprave rezerve koje će ih zaštiti od potencijalnih problema u budućnosti. U poređenju sa Latinskom Amerikom, Azija se pokazala elastičnijom i sposobnom za povratak posle krize. To je, kako neki tvrde, zahvaljujući tome da u tom regionu postoji snažnija proizvodnja, budžetska disciplina i raznovrstan izvoz.

Još jedan finansijski krah dogodio se 1998. godine, ovoga puta u Rusiji. Uzrok je bilo masovno kratkoročno zaduživanje države i fiksiranje deviznog kursa. Paradoksalno, pad rublje omogućio je ruskoj ekonomiji da se od tada vrati u život. Rusija je takođe profitirala od porasta cene nafte, koja je drastično povećala izglede za njen održivi ekonomski rast.

U Centralnoj i Istočnoj Evropi, ekonomski rast mogao bi da bude ozbiljno ugrožen, između ostalog i zbog ogromnih deficita tekućeg računa. [Arhiva]

Još jedan poučan primer je tzv. Dugoročno upravljanje kreditima, sa jednim hedge fondom sa visokom izloženošću ekonomijama u razvoju. Propast tog hedge fonda (1998. godine) uzbunio je mnoge na Vol stritu i nagnao američke Federalne rezerve da izvedu diskretnu i indirektnu spasilačku akciju.

Gorepomenuti slučajevi, kao i drugi njima slični, povezani su sa specifičnim dešavanjima na svetskim finansijskim tržištima, u ukupnom kontekstu globalizacije. Kada neravnoteža raste i nacionalna ekonomska politika postane manje obazriva, kada se glavni kriterijumi previše "olabave", lokalne krize se pogoršavaju i mogu da se preliju van granica. Da li ima indikacija da je novi period potresa na pomolu?

Naravno, mnoga dešavanja daju povod za razmišljanje. Tokom ove decenije, Sjedinjene Države održavale su velike ekonomske deficite. Stranci su kupili veliki broj sredstava denominovanih u američkoj valuti, ponekad samo da bi poduprli dolar, da bi se izbegli veliki kapitalni gubici. Iako su Federalne rezerve i Evropska centralna banka poslednjih godina podigli kamatne stope, prevelika količina novca i dalje postoji na globalnim finansijskim tržištima. Taj višak likvidnosti doveo je do širenja finansijskih "mehura" širom sveta.

Zapravo, nedavno stezanje monetarne politike verovatno je nastalo iz straha da bi prevelika količina novca mogla da dovede do ponovne pojave inflacije. Ben Bernanke nedavno je rekao da su inflatorni pritisci u američkoj ekonomiji smanjeni, ali desetogodišnji prinosi američkih obveznica (oko 5 odsto) pokazuju da su dugoročna očekivanja promenjena. To bi značilo da je period niskih kamatnih stopa završen.

Tu leži najveća dilema za centralne banke. Veće kamatne stope škode prezaduženima, sa velikom izloženošću. Ekspanzija kredita je poslednjih godina bila impresivna, a kupovina preduzeća pomoću njegove sopstvene aktive (tzv. "leverage buyout") uobičajena pojava. Mnoga rizična sredstva, "upakovana" od strane investicionih banaka, kupili su privatni akcijski fondovi. Da stvari budu gore, rejting agencije ušle su u igru time što su izuzetno visoko kotirale ono što bi u normalnim okolnostima bile tek visokorizične obveznice. Pooštravanje uslova zaduživanja može da razmrsi zamršene odnose i izazove lančane reakcije.

Ukoliko bi došlo do masovnog bekstva kapitala, posle brutalnog prilagođavanja rizika, mnoga tržišta u razvoju bila bi u problemima. Investicioni tokovi bi se smanjili, a uslovi zaduživanja pogoršali. U Centralnoj i Istočnoj Evropi, ekonomski rast mogao bi da bude ozbiljno poremećen, između ostalog i zbog ogromnih deficita tekućih računa. Izgledi zemalja Balkana za nastavak ekonomskog rata bili bi značajno umanjeni.

Da rezimiramo: prevelika likvidnost, prezaduživanje, masovno korišćenje tzv. "kapitalne poluge" od strane hedge fondova, nedovoljna transparentnost i slab nadzor (i to, da ironija bude veća, u razvijenim zemljama), potcenjeni rizik, neodgovarajuće procene investicija i povoljni uslovi zaduživanja doveli su do uslova za izbijanje novih finansijskih potresa. Na drugoj strani, postoje naznake da bi globalna kriza mogla da se izbegne. Najveći spoljni debalans stvara deficit tekućeg računa u SAD i njegovo finansiranje trebalo bi da bude lakše, pošto je dolar rezervna valuta. Mnoge ekonomije u razvoju imaju obilne rezerve i njihovi devizni kursevi su fleksibilniji.

Zabrinutost centralnih bankara i državnih funkcionera pokazuje da shvataju kakve opasnosti prete. Na kraju, međutim, ukoliko se želi izbeći teža kriza, mora postojati koordinacija politike najvećih centralnih banaka i država.