Turska: politička kriza uvod u preoblikovanje političke scene?

14/05/2007

Neuspeli predsednički izbori u Turskoj pokrenuli su dva nezapamćena trenda koji bi mogli da drastično promene političku scenu u toj zemlji.

Ajhan Simsek za Southeast European Times iz Ankare – 14/05/07

Gotovo milion ljudi okupilo se na ulicama u odbranu sekularizma i protiv kandidature šefa diplomatije Abdulaha Gula za predsednika. [Geti imidžis]

Turska Partija pravde i razvoja (AKP) doživela je veliki neuspeh u obliku sukoba sa sekularnim establišmentom zemlje. AKP, koja korene vuče iz političkog islama, pokušava da promeni ustav i uvede veliku promenu: direktan izbor predsednika glasovima birača na izborima.

U međuvremenu, na opšte iznenađenje, opozicione partije u centru političke scene se, prevazilažeći višegodišnje podele, ujedinjuju da bi sprečile AKP da pobedi na predstojećim parlamentarnim izborima. Taj trend vodi ka oštrijoj polarizaciji turske političke scene i obnovljenoj napetosti između vlade i sekularista.

Politička kriza izbila je 24. aprila, kada je AKP, koja ima dominantnu većinu u parlamentu, objavila da će šef diplomatije Abdulah Gul biti njen predsednički kandidat. Taj izbor predstavljao je iznenađenje, pošto se očekivalo da će kandidat biti premijer Redžep Tajip Erdogan i činilo se da AKP pokušava da odagna strahove sekularista. Taj manevar, međutim, nije prošao. Gotovo milion ljudi izašlo je na ulice da protestuje protiv Gulove kandidature. Opozicione strane bojkotovale su prvi krug glasanja za predsednika u parlamentu, tako da Gul nije imao potrebni kvorum. Turska vojska se umešala saopštivši da će braniti sekularizam i optužujući vladu da toleriše radikalni islam.

Reakcija AKP iznenadila je sve. Vlada je javno ukorila oružane snage zbog njihovog upozorenja, pozvala na prevremene izbore i pokrenula predlog velikih ustavnih promena da bi se predsednik ubuduće birao na direktnim izborima, glasovima birača. Gul, koji dva puta nije uspeo da ostvari kvorum, povukao je svoju kandidaturu, ali je obećao da će biti kandidat AKP kada se predsednik bude birao direktnim putem.

Prema rečima Faruka Logolua, direktora Evroazijskog centra za strategijska istraživanja, nedavna politička previranja predstavljaju borbu u jednoj demokratiji koja sazreva. Kriza će, po njegovom mišljenju, verovatno ojačati demokratski sistem, umesto da ga oslabi.

"U određenom smislu, turska demokratija nije dovoljno zrela u poređenju sa evropskom, ali to je proces. Mešanje vojske u politiku jasno pokazuje da sistem kontrola i ograničenja u turskoj demokratiji ne funkcioniše", kaže Logoglu. "Naravno, sa liberalne i demokratske tačke gledišta, nedavni potez vojske je neprikladan. Ipak, bilo bi pogrešno kritikovati samo vojsku. Vlada vladajuće stranke AKP takođe je napravila velike greške."

Kritičari kažu da je, na primer, AKP pogrešila kada se oslonila na svoju apsolutnu većinu u parlamentu, umesto da pokuša da napravi konsenzus svih političkih grupa.

Bivši šef diplomatije Hikmet Četin vodi međustranačke razgovore u pokušaju oživljavanja centrizma kao političke snage. [Geti imidžis]

AKP je na vlasti u Turskoj od 2002. godine. Ta stranka pokrenula je i predvodila političke i ekonomske reforme i ubedila EU da otvori pregovore o članstvu sa Turskom, više od 40 godina pošto je ta zemlja izrazila želju da se pridruži Uniji. Međutim, AKP je takođe podgrevala zabrinutost sekularista raznim potezima koji su jačali ulogu religije: pozvala je na ukidanje zabrane nošenja vela u školama i državnim institucijama i na kažnjavanje preljube kao krivičnog dela. Neke opštine u kojima AKP ima većinu krenule su da zabranjuju konzumiranje alkohola.

Odlazeći predsednik Ahmed Nedžet Sezer je ubeđeni sekularista. U proteklih pet godina, odigrao je važnu uravnotežavajuću ulogu između turske izričito sekularne vojske i vlade sa islamskim korenima. Sezer je uložio veto na nekoliko zakona sa obrazloženjem da krše princip sekularizma, a stavio je veto i na imenovanje najmanje 350 zvaničnika na ključne funkcije, zato što su naginjali islamu.

Turska je parlamentarna demokratija u kojoj najveću vlast ima vlada. Međutim, predsednik može da stavi veto na zakone pošto ih usvoji parlament i ima pravo da uloži žalbu Ustavnom sudu protiv zakona kojima se protivi. On takođe imenuje guvernere, ambasadore, načelnike policije, šefove službi u ministarstvima i njihove zamenike, visoke sudije, članove Visokog odbora za obrazovanje, rektore univerziteta i guvernera centralne banke. Predsednik je i vrhovni komandant oružanih snaga. Turska vojska, sudovi i univerziteti su tradicionalni bastioni sekularizma.

Kada se ima u vidu takva značajna uloga predsednika, reakcija ne Gulovu kandidaturu nije iznenađenje. AKP već kontroliše parlament i vladu. Ukoliko bi osvojila i funkciju predsednika, ta stranka bi držala sve grane vlasti. Turska bi, praktično, bila pod jednopartijskom vladavinom.

Sekularistima se nije dopala ideja izbora predsednika direktnim putem, na izborima. Oni su tu inicijativu AKP shvatili kao još jednu pretnju sistemu kontrole i ravnoteže. Uticajna poslovna organizacija TUSIAD upozorila je da bi te promene trebalo uvesti tek posle parlamentarnih izbora i posle sveobuhvatnih razgovora i konsenzusa svih stranaka.

"Parlamentarni sistem u našoj zemlji rezultat je istorijskog procesa. Pokušaj da se promeni suština tog sistema uvešće nesigurnost u njega," saopštilo je udruženje TUSIAD.

Kao da reaguje na pokušaj AKP da bude dominantna snaga, politička scena počela je da se prestrojava. Dve stranke desnog centra - Partija pravog puta (DYP) i Domovinska stranka (ANAP) postigle su dogovor o ujedinjenju i obećale da će "rekonstruisati politički centar". Centrističke partije dobijale su oko 80 odsto glasova birača tokom 80-ih i 90-ih godina, ali je ta podrška u međuvremenu opala na oko 20 odsto. Upravo je rascepkanost sekularističkog biračkog tela omogućila AKP da prigrabi dve trećine mesta u parlamentu, iako je osvojila 34 odsto glasova.

AKP je pogrešila kada se oslonila na svoju apsolutnu većinu u parlamentu, umesto da pokuša da postigne konsenzus političkih grupa, kažu analitičari. [Geti imidžis]

U Turskoj postoji cenzus od 10 odsto koje stranke moraju da pređu da bi ušle u parlament. Samo su AKP i Republikanska narodna partija (CHP) uspele da pređu taj cenzus, a preostalih 45 % glasova podeljeno je između 17 stranaka, od kojih nijedna nije uspela da uđe u parlament.

Novi savez desnog centra predstavlja pretnju za AKP, zato što bi mogao da privuče urbane glasače iz redova srednje klase, koji su podržali ekonomske reforme vlade i evropsku politiku, ali su zabrinuti zbog skrivenih "islamističkih planova".

Na levom centru, CHP se u principu složila da na svoju izbornu listu stavi kandidate male Partije demokratske levice (DSP). Taj potez usledio je posle velikih demonstracija u Ankari i Istanbulu, na kojima je na hiljade ljude zahtevalo jedinstvo.

Hikmet Četin, bivši šef diplomatije i ugledna ličnost turskog levog centra, kaže da je poruka naroda jasna.

"Ne smatram da su ti pozivi upućeni samo levim strankama. Građani su zaista nezadovoljni politikom AKP. Oni sadašnje opozicionare ne smatraju kompetentnim i traže ozbiljnu alternativu."

Četin vodi seriju neformalnih razgovora sa drugim uglednim ličnostima na levom i desnom centru, uključujući i bivšeg premijera Mesuta Jilmaza i bivšeg predsednika Sulejmana Demirela.

Prema rečima političkog analitičara Erhana Goksela, međutim, podela na turskoj političkoj sceni danas je toliko duboka da će pokušaji da se spasu partije centra imati neznatan, a možda i nikakav efekat. Islamisti i konzervativci nastaviće da podržavaju AKP, dok će liberali i sekularisti morati da svoje nade polože u CHP. Čak i ako se udruže, druge partije bi opet mogle da se nađu ispod cenzusa.