Kako da Kosovo bude ekonomski održivo?

07/08/2006

Ma koliko bilo bitno rešavanje statusa Kosova, sam status neće rešiti goruće probleme sa kojima se ta pokrajina suočava, niti garantuje stabilnu budućnost, piše professor Univerziteta u Torontu Robert Ostin.

Robert C. Ostin za Southeast European Times – 07/08/06

Predsednik Kosova Fatmir Sejdiju (desno) i predsednik kosovskog parlamenta Kole Beriša (levo) govori sa novinarima po povratku sa pregovora o statusu u Beču prošlog meseca. Mnogi političari u pokrajini usredsređeni su prventstveno na status, a tek onda na ekonomiju. [Laura Hasani]

Pregovori o statusu o Kosova konačno su u zamahu, pa pitanje ekonomske održivosti postaje sve značajnije. Bez obzira na ishod pregovora, stvaranje funkcionalne ekonomije od presudnog je značaja. Od intervencije NATO 1999. godine, većina ljudi će vam reći da je glavni proizvod Kosova politike. Ako se bliže pogleda trgovinski bilans Kosova, dosta toga je jasno: od 1,1 milijardi evra ukupne trgovine, tek 42 miliona odlazi na izvoz. Taj disbalans uglavnom je uzrokovan potrošnjom međunarodne zajednice i preko potrebnim doznakama iz inostranstva od vredne kosovske dijaspore, koji iznose nekih 600 miliona evra godišnje. Pozitivna strane je da toliki uvoz, kao i porezi koji taj uvoz povlači, znači da prihodi od carina čine 70 odsto budžeta.

Sa izuzetkom Vetona Suroija, vođe stranke ORA, retki su političari koji pominju da ozbiljna ekonomska pitanja. Mantra u Prištini je jednostavna: prvo status, pa onda ekonomija. Prostije rečeno, pre nezavisnosti ništa nije bitno. To je, međutim, u sukobu sa realnošću “na terenu.” Ako se narod sa time mirio 1999. godine, danas to više nije slučaj. U zemlji gde postoji samo politika, kosovskim intelektualcima nedostaje čvršće veze sa svojim biračima, koji traže plan za prosperitet kada se pregovori i statusu završe.

To ne znače da građani Kosova ne smatraju da je pitanje statusa od vitalnog značaja, već da su uvereni da je neki oblik nezavisnosti neizbežan, pa žele da njihovi lideri pređu na sledeći problem. Srbija se, u međuvremenu, i dalje protivi nezavisnosti. Međutim, niko u Beogradu nije objasnio kako bi zemlja mogla da finansira da Kosovo ostane deo Srbije.

Jedna stvar je sigurna. Prema rezultatima istraživanja prištinske agencije Indeks Kosova shvataju da je ključni problem nezaposlenost. Nisu toliko naivni da veruju da će nezavisnost doneti neko momentalno rešenje. Kosovo beleži šokantne i uznemirujuće statistike. Nezaposlenost je 44 odsto. U siromaštvu živi 47 odsto ljudi, a u ekstremnom siromaštvu 13 odsto. Čak i uzimajuću u obzir sivu ekonomiju, situacija ne izgleda dobro. Na tržište rada svake godine uđe najmanje 30 hiljada ljudi, a izbora je malo. Dovoljno je baciti pogled na ulice Prištine da bi se sagledao pravi efekat nezaposlenosti mladih i potencijalne socijalne nemire koji bi iz toga mogli proizaći.

Nezaposleni kosovski Albanac čeka na jednoj od glavnih raskrsnica u Prištini tražeći neki privremeni posao. Nezaposlenost je jedan od glavnih problema u pokrajini. [Getty Images]

Kada je sve već tako, kakva je budućnost Kosova? Na Balkanu je puno mitova. Mnogi na Kosovu veruju u mit da pokrajina krije veliko rudno bogatstvo – posebno u rudniku Trepča, samo od kog bi, navodno, moglo da živi celo Kosovo. I dok bi prirodni resursi mogli da budu izvor dugoročne ekonomske održivosti, gotovo potpuno odsustvo stranih investicija znači da, na kratak rok, ti resursi nisu ni od kakve pomoći.

Kosovo ima i druge ozbiljne probleme, od kojih će neki biti rešeni rešavanjem konačnog statusa. Trenutni “dvosmisleni” položaj znači da Kosovo ne može da dobije ozbiljne kredite od međunarodnih finansijskih institucija, zbog toga što nije u stanju da potpisuje suverene garancije. Investitori se zbog toga, ali i zbog loše reputacije, klone pokrajine. Kosovo je dobilo neke pohvale u okviru jedne studije USAID, u kojoj je zaključeno da u pokrajini vlada jedna od najpovoljnijih poslovnih klima u Istočnoj Evropi. Ipak, direktne strane investicije izuzetno su male, pošto vlada zabrinutost zbog pravnog sistema, korupcije, relativno visokih plata za manje kvalifikovanu radnu snagu nego u ostatku regiona, kao i zbog oronule infrastrukture.

Ozbiljni strani investitori imaju pravo što se brinu kada saznaju da, ako žele da ostanu u proizvodnji, moraju prvo da kupe velike aggregate, pošto Kosovo i dalje ima velike probleme u isporuci električne energije. Lokalna elektrodistribucija ima problem velikih dugova stanovništva i slabe naplate računa. Štaviše, ključni firme na Kosovu još nisu privatizovane zbog dilema oko neodređenog statusa.

U jednom nedavnom izveštaju UNMIK-ove “stubne kancelarije” EU (EU Pillar Office), zaključeno je da je velika zabrinutost zbog neizbežnog smanjivanja misije Ujedinjenih Nacija. Do sada, nije teško zaključiti da prihodi od inostranih doznaka i, što je još važnije, novac međunarodne zajednice, održavaju kosovsku ekonomiju u životu. Stopa ekonomskog rasta u pokrajini je niska uglavnom zbog smanjenja donatorske pomoću u posleratnoj fazi i periodu posle obnove.

Mnogi na Kosovu veruju da se pokrajina izdržava od rudnika u Trepči. [Getty Images]

U izveštaju se procenjuje da je od svog osnivanja 1999. godine, samo UNMIK potrošio 2,6 milijarde evra na osoblje, robu i usluge na Kosovu (za ostale međunarodne napore verovatno je potrošeno još toliko) i da je time podigao BDP Kosova za devet odsto. Međunarodna krizna grupa primetila je da je UNMIK formirao državnu upravo sa gotovo 70 hiljada zaposlenih; Slovenija, istovremeno, koja ima sličan broj stanovnika, ima samo 20 hiljada državnih službenika. Svako smanjenje, ili delimično smanjenje prisustva UNMIK-a na Kosovu, imaće sigurno više negativnih efekata. Veliko je pitanje kako ublažiti te efekte, posebno u situaciji kada je ekonomija tako slaba i zavisna.

U suštini, Kosovo još nije ušla u proces koji se zove prelazak na tržišnu ekonomiju. Mnogi strahuju da će, kada ta tranzicija krene, Kosovo slediti primer susedne Albanije, koja je prošla daleko najtraumatičniju seriju tranzicija zbog, između ostalog, ekstremne podele u društvu, politizacije i kratkovidosti albanske elite.

Ipak, nije sve tako crno. Kao što je pomenuto, uspešne oblasti su prikupljanje carinskih prihoda i lokalnih poreza. Posle rata, kosovsko društvo pokazalo je istinsku dinamiku u procesu obnove. Konačni status ne samo da bi predstavljao neku vrstu rešavanja poslednjeg problema na Balkanu, već će i nametnuti izvesnu normalizaciju političkog života kako u Prištini, tako i u Beogradu. Glavna preokupacija i beogradskih i prištinskih političara je pitanje nezavisnosti Kosova – jedni su protiv, a drugi za. Rešenje će zahtevati nagli, ali poželjni zaokret u tome kako će politički lideri funkcionisati u novom vremenu kada više neće biti “žrtvenih jaraca.” To znači da će njihov posao biti teži, jer narod u Srbiji i na Kosovu traži istu stvar: stabilnost i obećanje da će život biti bolji.

Robert C. Ostin predaje istoriju i politiku Jugoistočne Evrope u Mank centru za međunarodne studije Univerziteta u Torontu.