Cene nafte i nove ekonomije oblikuju svet

03/01/2006

Mišljenja ekonomista se razlikuju kada je reč o tumačenju značaja rastućih cena nafte, koje se približavaju nivou koji je sedamdesetih godina izazvao stagflaciju. Optimisti smatraju da će tržišna ravnoteža biti ponovo uspostavljena jednom kada se reše problemi na strani snabdevanja -- uključujući i uska grla u rafiniranju nafte. Drugi pak, ukazujući na ekonomski uspon Kine i Indije i povećanu konkurenciju za korišćenje resursa, kao i pretnju od globalnog otopljavanja, smatraju da je situacija komplikovanija. U prošlosti, pesimistične prognoze delimično su u stvarnosti ublažene tehnološkim dostignućima i funkcionisanjem tržišnih snaga. Da li će se to ponoviti i ovog puta? Kombinacija raznovrsnih problema - ekonomskih, političkih, strateških i ekoloških - znači da oni koji kreiraju politiku ne bi trebalo da budu zadovoljni, piše bivši ministar finansija Rumunije Danijel Dajanu.

Danijel Dajanu za Southeast European Times iz Bukurešta – 02/01/06

Kada je cena nafte skočila iznad pedeset dolara po barelu, svet se zabrinuo. Kada je dostigla sedamdeset dolara po barelu u septembru, da bi kasnije pala na između šezdeset i šezdeset i pet, analitičari su počeli da razmišljaju o tome šta je sledeće.

Razlog je jasan: u realnim okvirima, osamdeset dolara po barelu ekvivalentno je nivou cena koji je izazvao stagflaciju u zapadnim zemljama pre nekoliko decenija. U to vreme, arapske zemlje proizvođači nafte koristile su tu stratešku sirovinu kao ekonomsko i političko oružje; cena nafte je iz više put porasla na više od četrdeset dolara po barelu. Ta cena značila je drastičnu i značajnu promenu u trgovini između zemalja koje izvoze naftu i onih koje je uvoze.

Zbog današnjih visokih cena nafte nameće se jednostavno pitanje: da li je postojeća situacija slična onoj pre nekoliko decenija? [arhiva]

Bogate, industrijalizovane zemlje "upile su" naftni šok ekonomskim usporavanjem (pa čak i recesijom) i snažnom monetizacijom njihovih rastućih budžetskih deficita. Vremenom, porast cene industrijskih proizvoda nadoknadila je gubitak zbog nove cene nafte. Kombinacija recesije i visoke inflacije -- blizu dvadeset odsto neposredno pre pojave Pola Vokera na čelu Federalnih rezervi -- zbunila je mnoge makroekonomiste; oni su teško prihvatili činjenicu da masovno nekorišćenje resursa može da ide uporedo sa mnogo bržom stopom inflacije. Samim tim, konvencionalnu paradigmu trebalo je proširiti tako da se uzme u obzir scenario u kome snažan šok na strani snabdevanja nadjačava sposobnost ekonomije da brzo i glatko prerasporedi resurse, kao sredstvo apsorbovanja tog šoka. U tom slučaju, recesija praćena visokom inflacijom je neizbežna.

Zapadne ekonomije su tada doživele šok koji su decenijama kasnije u mnogo širem obimu iskusile postkomunističke zemlje. Dok je Zapad morao da se izbori sa brutalnim promenama u smislu trgovine jednom strateškom sirovinom, postkomunističke ekonomije bile su suočene sa sveobuhvatnim institucionalnim reformama i preraspodelom resursa posle raspada istočnog trgovinskog bloka. Zemlje istočnog bloka bile su delimično izolovane u vreme naftnog šoka, jer su koristile jevtinu naftu iz Sovjetskog saveza. Najteže su pogođene siromašne zemlje uvoznice nafte, koje su pretrpele dvostruki udarac: mnogo veću cenu nafte u kombinaciji sa postepenim rastom cena industrijskih proizvoda.

Zbog današnjih visokih cena nafte nameće se jednostavno pitanje: da li je postojeća situacija slična onoj od pre nekoliko decenije? Sa jedne strane, uska grla u rafiniranju nafte ukazuju na problem na strani snabdevanja, koji je pogoršan zbog prirodnih katastrofa, poput uragana Katrina i Rita. Na isti način, istraživanje novih naftnih rezervi nije bilo dovoljno intenzivno poslednjih godina. Implikacije su da će se tržišna ravnoteža ponovo uspostaviti kada ti problemi u snabdevanju nestanu. Međutim, u čitavoj konstelaciji postoji jedan novi element: ekonomski uspon Azije -- a posebno Kine i Indije -- što stvara dodatni, rastući pritisak na tržište nafte i gasa.

Porast cena industrijskih proizvoda vremenom je nadoknadio gubitak zbog novih cena nafte. [arhiva]

Postavlja se još jedno važno pitanje: Kakav je potencijalni efekat te nove globalne ekonomske slike na dinamiku cena osnovnih sirovina, pomoću kojih funkcionišu moderne ekonomije?

Po jednom maltuzijanskom, pesimističnom scenariju, može se predvideti nastavak drastičnog rasta cena, što će izazvati borbu za kontrolu nad ključnim resursima. Da se podsetimo intelektualnih i strateškog-ekonomskih debata posle objavljivanja Medouzovog izveštaja "Granice rasta" -- koji je pre više od trideset godina naručio Rimski klub. Na isti način, oblikovanje globalne dinamike (Foresterov model profesora sa MIT-a Džeja Forestera) podstaknut je da bi se istražilo šta će se dogoditi zbog ozbiljnih promena okolnosti na tržištu roba i sirovina. Taj maltuzijanski pogled na situaciju delimično je negiran tehnološkim napretkom i funkcionisanjem tržišnih snaga, koje su učinile da korišćenje alternativnih izvora energije po novim cenama bude profitabilno. Da li možemo ponovo da se oslonimo na tehnologiju i budemo zadovoljni? Možda, ali odgovor mora u obzir da uzme i Kinu i Indiju.

Šok na strani snabdevanja verovatno će se nastaviti. Azijske zemlje i dalje će u godinama koje dolaze vršiti pritisak na tržište nafte i gasa. To samo po sebi verovatno znači da se cena nafte neće skoro vratiti na nivo od ispod četrdeset dolara po barelu. Pored toga, iako je skok cena bio postepen, ipak je nametao prilagođavanje u potrošnji i proizvodnji. Još jednom su najteže pogođene siromašne zemlje, a posebno one koje uvoze energiju.

Iz svega toga može se izvući više zaključaka. Takmičenje za kontrolu nad naftom i gasom narednih godina će se pojačavati, što će uticati na geopolitičku i bezbednosnu situaciju; počeće užurbana potraga za novim naftnim poljima; nafta i gas postaće roba od još većeg strateškog značaja i velike ekonomije u skladu sa tom realnošću će oblikovati svoju spoljnu politiku. Vrlo je verovatno da će potreba industrije da bude konkurentnija doći u sukob sa ekološkim potrebama u trenutku kada su posledice globalnog otopljavanja sve vidljivije i izazivaju sve veću zabrinutost.

Više cene nafte i gasa usporavaju rast i vode do više stope inflacije. Samim tim, i kompanije i države moraju da prave sve teže kompromise, što opet zahteva jasnu strategiju i precizne kalkulacije dobiti i troškova. Pod tim novim uslovima, treba očekivati novi pritisak radi očuvanja energije. Privatni i javni budžeti biće sve "nategnutiji" ako se mere uskoro ne donesu i vremenom konzistentno ne budu primenjivale.