Dejtonski mirovni sporazum

12/12/2005

Sporazum kojim su posredovale SAD, a koji je sklopljen u Dejtonu, Ohaju, 21. novembra 1995. i koji je zvanično potpisan 14. decembra iste godine, stavio je tačku na najkrvaviji sukob u Evropi od završetka Drugog svetskog rata i ponovo uspostavio mir u Bosni i Hercegovini.

(Razni izvori -- 21/11/95 - 20/11/05)

Dokument koji je na kraju postao poznat kao Dejtonski mirovni sporazum zvanično su potpisali predsednici Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije 14. decembra 1995. u Parizu. [AFP]

Posle otcepljenja Slovenije i Hrvatske od Socijalističke federativne republike Jugoslavije (SFRJ) 1990. i 1991, u Bosni i Hercegovini održan je referendum o nezavisnosti 29. februara i 1. marta 1992. Bosanski Muslimani i Hrvati, koji su većinski učestvovali na plebiscitu, podržali su otcepljenje od federacije, dok je većina bosanskih Srba bojkotovala glasanje. Petog aprila 1992, skupština je proglasila nezavisnost BiH od Jugoslavije. Rat koji je usledio bio je najkrvaviji u istoriji Evrope od završetka Drugog svetskog rata: bilans je bio na stotine hiljada poginulih i milioni izbeglica.

Oko tri i po godine kasnije posle izbijanja neprijateljstava i posle nekoliko neuspelih pokušaja međunarodne zajednice da se postigne mirovni sporazum, Sjedinjene Države pokrenule su novu inicijativu u jesen 1995. godine. Direktni pregovori zaraćenih strana, koje su predstavljali tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević, Hrvatske Franjo Tuđman i Bosne Alija Izetbegović, otvoreni su u vazduhoplovnoj bazi Rajt-Paterson u Dejtonu, Ohaju, prvog novembra 1995. Medijator je bio Ričard Holbruk, koji je u to vreme bio američki državni sekretar. Predstavnici EU i Kontakt Grupe -- Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Rusije -- takođe su učestvovali u veoma napetim pregovorima u američkoj bazi.

Tri nedelje po pokretanju pregovora, Milošević, Tuđman i Izetbegović konačno su postigli sporazum i inicirali Opšti okvir sporazuma o miru u BiH 21. novembra. Taj dokument , koji je na kraju postao poznat kao Dejtonski mirovni sporazu, zvanično su potpisali predsednici Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije 14. decembra 1995. u Parizu.

Među predstavnicima međunarodne zajednice koji su prisustvovali ceremoniji potpisivanja bili su tadašnji generalni sekretar UN Butros Butros-Gali, generalni sekretar NATO Havijer Solana, američki predsednik Bil Klinton, francuski predsednik Žak Širak, britanski premijer Džon Mejdžor, nemački kancelar Helmut Kol i ruski premijer Viktor Černomirdin. Evropsku Uniju predstavljao je nekadašnji švedski premijer i ko-predsednik Dejtonske mirovne konferencije, Karl Bilt.

"U ovom horu za mir danas čujemo i svete glasove žrtava -- dece čija su igrališta granatirana na poljima smrti, devojčica koje su silovane, muškaraca streljanih u masovnim grobnicama, ljudi koji su umrli od gladi u logorima, onih koji su poginuli u borbi, miliona koji su morali da izbegnu i koji su odsečeni od svojih porodica," rekao je Klinton na ceremoniji. "I izvan grobova, postoje žrtve koje danas pevaju pesmu mira. Neka njihovi glasovi zauvek budu u našim dušama i srcima."

Dejtonski mirovni sporazum sastoji se od 11 aneksa koji pokrivaju vojne, političke i civilne aspekte sporazuma, kao i one o regionalnoj stabilizaciji.

Sporazum je uspostavio BiH kao suverenu državu sastavljenu od dva uglavnom nezavisna entiteta -- muslimansko-hrvatske federacije, nazvane Federacija BiH i nešto manje mini-države bosanskih Srba, Republike Srpske. Sporazum je takođe odredio međunarodne i međuentitetske granice BiH. Ustav je takođe bio deo sporazuma, odnosno njegovog aneksa 4.

Dejtonski mirovni sporazum obavezao je BiH, Hrvatsku i ono što je ostalo od Jugoslavije da u potpunosti poštuju međusobni suverenitet i jednakost i da eventualne sukobe rešavaju mirnim sredstvima. Potpisujući sporazum, strane su takođe preuzele obavezu da poštuju ljudska prava i prava izbeglica i raseljenih lica. Takođe su pristale da u potpunosti sarađuju sa svim relevatnim telima i organizacijama u sprovođenju mirovnog sporazuma i istraživanju i procesuiranju ratnih zločina i drugih kršenja međunarodnog humanitarnog prava.

Dan posle zvaničnog potpisivanja mirovnog sporazuma u Parizu, Savet bezbednosti UN doneo je rezoluciju 1031, kojom je NATO dobio mandat da sprovede vojne aspekte sporazuma. Dvadesetog decembra 1995, multinacionalne snage od 60 hiljada vojnika pod komandom NATO, nazvane Snage za sprovođenje (Implementation Force) IFOR, raspoređene su u BiH u okviru najveće vojne operacije u istoriji alijanse - Operacije zajednički poduhvat (Joint Endeavour). IFOR, koji je dobio mandat od godinu dana, zamenjen je u decembru 1996. godine Stabilizacionim snagama (Stabilization Force) SFOR. U početku je SFOR imao 32 hiljade vojnika, da bi vremenom ta brojka bila smanjena na oko sedam hiljada početkom decembra 2004, kada su misiju sprovođenja vojnih aspekata sporazuma preuzele snage Evropske Unije, EUFOR.

Za sprovođenje civilnih aspekata Dejtonskog mirovnog sporazuma zadužena je Kancelarija visokog predstavnika (OHR) u BiH. Delujući u okviru mandata SB UN, visoki predstavnik je najviši izaslanik međunarodne zajednice u Bosni i ima velika ovlašćenja, ukljujući i ovlašćenje da smenjuje političare i donosi zakone. Njegov zadatak je i olakšavanje i koordinacija aktivnosti organizacija i agencija koje sprovode civilne aspekte mirovnog sporazuma.

Dejtonski sporazum uspeo je da okonča krvoproliće u BiH i da ponovo uspostavi mir. Time je istovremeno i uspostavio jednu od najkompleksnijih državnih struktura na svetu -- aranžman koji mnogi u BiH i van nje smatraju neodrživim na dugi rok. Sa slabim centralnim institucijama, stalnim jazom između dva entiteta i zavisnosti od međunarodne uprave, Bosna još uvek ne može da se nazove funkcionalnom državom. Tokom komemoracije povodom desetogodišnjice Dejtona 22. novembra u Vašingtonu, predstavnici tri konstitutivna naroda BiH dali su istorijsko obećanje da će sprovesti sveobuhvatne reforme kao temelj budućeg mira i prosperiteta.