Borba protiv korupcije u zemljama jugoistočne Evrope: faktor EU

06/06/2005

Očekivani ulazak Rumunije u EU 2007. dokaz je značajnog napretka koji je ta zemlja ostvarila. Ipak, ostaje nekoliko razloga za zabrinutost, a jedan od njih je sveprisutni problem korupcije. Istraživanja stalno pokazuju da je korupcija -- posebno u pravosudnom sistemu -- jedna od glavnih frustracija građana i razloga za njihovo nezadovoljstvo. I dok su optimisti uvereni da će strukturne i institucionalne reforme smanjiti stepen takvog neetičkog ponašanja, drugi sa zabrinutošću ukazuju na problem istorijskog nasleđa u ekonomiji i zamke nerazvijenosti. Sama EU bi mogla da bude potrebni katalizator prevazilaženja teškoća u problematičnim oblastima, tvrdi ekonomista i bivši ministar finansija Rumunije Danijel Dajanu.

Danijel Dajanu za Southeast European Times iz Bukurešta -- 06/06/05

[Arhiva]

Izveštaji EU o situaciji u različitim zemljama podvlače napredak Rumunije na putu ulaska u Uniju 2007. godine, ali takođe ističu korupciju kao štetan društveni i ekonomski fenomen. Retka su domaća istraživanja u kojima se korupcija i slabo funkcionisanje pravosuđa ne pojavljuju kao glavni razlozi nezadovoljstva i frustracije građana. Kakvi su izgledi da se Rumunija izbori sa tim problemima?

Dve vrste rezonovanja se mogu izdvojiti kada je reč o objašnjenju obrazaca ponašanja za vreme tranzicije. Oba se mogu primeniti na zemlje u razvoju uopšte. Prvo rezonovanje, koje je optimističnije, akcenat stavlja na institucionalne slabosti poslekomunističkih društava, neizvesno funkcionisanje sistema kontrole i ravnoteže i korumpirano pravosuđe u kombinaciji sa slabim kapacitetima institucija za sprovođenje zakona. U idealnom slučaju, stalan napredak strukturnih i institucionalnih reformi trebalo bi da omogući tranzicionim društvima da vremenom značajno smanje stepen neetičkog ponašanja. Smanjila bi se mikro-neefikasnost i loša alokacija resursa i ekonomske prilike bi se postepeno poboljšale. Vladavina zakona bi takođe postala stvarnost.

Jedna verzija ove optimistične “škole mišljenja” ukazuje na dobre rezultate jednog broja novih ekonomija -- posebno u jugoistočnoj Aziji -- koje su imale problema sa raširenom korupcijom i “drugarskim” poslovanjem. Ti primeri pokazuju da masovna korupcija može da bude neizbežan pratilac tranzicionog perioda do izlaska iz siromaštva, dok je njeno smanjivanje nešto što zahteva više vremena.

Predsednik Rumunije Trajan Basesku (desno) i premijer Kalin Popesku Taričeanu (levo) na zakletvi nove vlade 29. decembra 2004. Promena vlade bila je moguća zahvaljujući žudnji Rumuna za istinom i poštenjem, ali se još uvek čeka na neki odlučniji napredak. [AFP]

Pridruživanje EU može se posmatrati očima te euforične logike. Evropsko članstvo bi, kako se tvrdi, predstavljalo sjajno uporište za sistemsku transformaciju i ekonomski napredak. Ulazak u članstvo bi predstavio tzv. “Veliki podsticaj” koji je ekonomista Pol Rozentajn Rodan pomenuo pre više od šest decenija u britanskom Ekonomik žurnalu, govoreći o tome šta jugoistočna Evropa mora da uradi da bi preskočila zamke nerazvijenosti. Rumunski građani zaista računaju na Textto da će im ulazak u EU pomoći da efikasno reše socijalne i ekonomske slabosti, uključujući i sveprisutno “rentijerstvo” i druge oblike korupcije. Ulazak osam tranzicionih zemalja u Evropu 1. maja 2004. čini se da podržava taj način razmišljanja.

Međutim, postoji i pesimističnije rezonovanje koje ukazuje na istorijsko nasleđe stare ekonomije i žilavost opšte korupcije, nepouzdane institucije i nefunkcionalna tržišta u velikom broju svetskih zemalja. Latinska Amerika je očigledan primer u tom pogledu. Šta objašnjava činjenicu da i dalje postoji dugotrajna loša socijalna ravnoteža i slabi ekonomski rezultati? Zašto je toliko teško izvući se iz začaranog kruga i zamki nerazvijenosti? Zašto je ekonomsko uzdizanje velikog broja azijskih zemalja bilo više izuzetak nego pravilo u modernoj istoriji, iako ni one nisu napredovale bez korupcije i “drugarskog” poslovanja?

Iskustvo latinoameričkih zemalja upozorenje je za manje razvijene tranzicione ekonomije u jugoistočnoj Evropi i bivšem Sovjetskom Savezu. Na Balkanu na primer, sindrom slabe države i krhkost institucija, kao i visok stepen kriminala u ekonomskom životu trebalo bi da bude razlog za duboku zabrinutost onih koji se nadaju da okrenu nepovoljno istorijsko nasleđe stare ekonomije. Istina, EU može da bude izuzetno snažan stup i instrument transformacije za čitav region, baš kao što je to bio slučaj u srednjoj Evropi. Međutim, nema sumnje da bi taj proces mogao da bude dugotrajniji i bolniji zbog specifičnih lokalnih uslova, uključujući i političke i međunacionalne sukobe.

Ulazak u EU pružiće Rumuniji sjajnu priliku da poboljša svoja rešenja u javnom domenu i na taj način i svoje ekonomske rezultate; pored toga, imaće priliku da se efikasnije bori protiv korupcije. “Socijalni inžinjering” svojstven primeni komunitarnog prava sigurno će promeniti institucionalne strukture (uključujući i pravosuđe) nabolje. Veća transparentnost, bolje sprovođenje zakona, jasnija pravila konkurencije (i dodeljivanja državne pomoći) sastavni su deo tog procesa.

Čak i posle pridruživanja EU, mnoge odluke ostaće u rukama rumunskih zvaničnika. [AFP]

Promena vlade u novembru 2004. godine omogućena je činjenicom da su Rumuni žudeli za istinom i pravičnošću, ali se odlučan napredak još ne može uočiti. Neefikasnost specijalnih tela koja su osnovana da bi se borila protiv korupcije opšte je poznata, a mediji su obelodanili nedolične veze između politike i pravosuđa. Prosto rečeno, rumunska politika vrvi od hipokrizije, ševrdanja, arogancije i nedostatka odgovornosti. Više visokih funkcionera indiferentni su prema sukobima interesa; neki nonšalantno koriste svoje funkcije za privatno bogaćenje. Halabuka i odugovlačenje sa prijavom imovine poslanika govorile su puno toga. Opet nam pada na pamet da će ulazak u EU pokrenuti tu potrebnu promenu mentalnog sklopa.

Naravno, Rumuniji su potrebni bolje obučeni i odgovorniji ljudi na samom vrhu vlasti -- ljudi sa osećajem istorijske hitnosti i sposobnošću da sagledaju izazove koji stoje pred zemljom na putu ulaska u EU pod najboljim mogućim uslovima. Što se pridruženja tiče, ono naravno neće potpuno unapred zacrtati budućnost Rumunije. Puno toga i dalje će biti u rukama onih koji u Rumuniji donose političke i druge odluke i puno toga će zavisiti od volje i sposobnosti odgovornih političara da vode inteligentnu i efikasnu javnu politiku; politička odgovornost je i te kako smislen koncept.

Zapadni partneri Rumunije, bilo u da su iz državnog ili privatnog sektora, trebalo bi da odigraju svoju ulogu time što će biti iskreniji i time što će se držati istih pravila transparentnosti i etičkog ponašanja na koje ohrabruju tranzicione zemlje. Ako, na primer, neki rumunski zvaničnik stalno izvrdava propisanu tendersku proceduru za upravljanje novcem poreskih obveznika, zapadne kolege ne bi trebalo da oklevaju da ga obaveste da je takav pristup neprihvatljiv. I dok korupcija postoji i u bogatim zemljama zapadne Evrope i u Sjedinjenim Državama, u tim društvima je vladavina prava čvrsta i efikasno funkcioniše sistem kontrole i ravnoteže.

Iz tog razloga, Zapad bi uvek trebalo da koristi svoju “najbolju praksu” kada posluje sa rumunskim zvaničnicima ili firmama. Kada raison d'etat sprečava ono što se podrazumeva pod “najboljom praksom”, to bi trebalo jasno da se kaže i da se podnese opravdanje. Na taj način, napredak Rumunije prema pridruživanju i onome što sledi bio bi poboljšan u korist njenih građana. Samim tim bi se stavila pod kontrolu sklonost ka neetičkim “igrama”. Posle 15 godina tranzicije, rumunski građani zaslužuju demokratiju i ekonomiju koje bolje funkcionišu.