Ko se boji izmeštanja proizvodnih i uslužnih delatnosti?

31/01/2005

Prednosti i mane izmeštanja proizvodnih i uslužnih delatnosti postale su teme žučnih rasprava u mnogim zemljama. Mnogi ekonomisti veruju da je kombinacija raznih faktora – među kojima i visokog nivoa obrazovanja, niskih lokalnih zarada i dobrog upravljanja – neophodna da bi neka zemlja u punoj meri iskoristila prednosti globalne ekonomije. Zemlje jugoistočne Evrope u dobroj su poziciji kada se radi o kvalifikovanoj radnoj snazi i platama, ali im je potrebna pametna politika da bi iskoristile prednosti izmeštanja delatnosti unutar Evrope, tvrdi ekonomista i bivši ministar finansija Rumunije Danijel Dajanu.

Danijel Dajanu za Southeast European Times iz Bukurešta -- 31/01/05

Prethodnih godina mogli smo da čujemo sve glasnije negodovanje u razvijenim zemljama u pogledu efekta globalne trgovine na njihove ekonomije. U Sjedinjenim Državama, vodeći političari iz obe partije usprotivili su se onome što su videli kao “beg radnih mesta” zbog izmeštanja proizvodnih i uslužnih delatnosti. Brige su još izraženije u zapadnoj Evropi; nekoliko francuskih i nemačkih ministara javno su obelodanili svoju zabrinutost zbog seljenja industrije u druge zemlje. Posebno su bili glasni bivši francuski ministar finansija Nikola Sarkozi i nemački ministar ekonomije Volfgang Klement. Oni su bez oklevanja okrivili nove članice EU za navodnu nepoštenu konkurenciju pomoću niskih poreza. Kako je došlo do toga da se razvijene ekonomije, koje su se tradicionalno zalagale za slobodnu trgovinu, danas toliko dvoume oko tog pitanja?

Manje pozitivna strana globalne slobodne trgovine tradicionalno je pripisivana njenim efektima na zemlje koje ili nisu u stanju da na najbolji način iskoriste svoje komparativne prednosti, ili se suočavaju sa tvrdim protekcionizmom bogatih zemalja u nekim domenima – na primer, na tržištu poljoprivrednih proizvoda. To su obično zemlje trećeg sveta, koje pate od posledica lošeg upravljanja i nesposobnosti da se apsorbuju nove tehnologije. Zbog takvog stanja stvari, ekonomista sa Harvarda Deni Rodrik primetio je da slobodna trgovina više ne donosi obavezno prosperitet nerazvijenim zemljama.

Slobodna trgovina poljoprivrednim mašinama i proizvodima ne ide u korist svim zemljama. [AFP]

Postoje i teoretski i realistični razlozi za taj delimični preokret u javnoj retorici koja dolazi iz bogatih zemalja. U ekonomskom smislu, argumenti koji ističu vrline slobodne trgovine čine osnovu za racionalizaciju trgovinske razmene među državama. Međutim, ti argumenti gube na snazi i privlačnosti kada se ispostavi da je distribucija dobiti uglavnom asimetrična i da dominiraju dinamične konkurentske prednosti. Pre više godina, Pol Krugman i Heršel Grosman napisali su veoma uticajne eseje o onome što su nazvali “strateška trgovina”. Može se pretpostaviti da ekonomski uspon azijskih zemalja (od kojih je najimpresivniji uspon zabeležila Kina u poslednjih nekoliko decenija) treba procenjivati u svetlu politike strateške trgovine, koja je pametnim korišćenjem snaga na tržištu ugrađena u neku vrstu industrijske politike usredsređene na razvoj.

Danas, nove informacione i komunikacione tehnologije (ICT) donose izvanredne prilike za zemlje u razvoju, koje pre svega koriste obrazovanim ljudima. Tu su ponovo azijske zemlje u prednosti. Takozvana “razuzdana Indija” poslednje decenije je rezultat tržišnih reformi olakšanih velikim brojem inženjera i stručnjaka za kompjutere i softver koji govore engleski. Istovremeno, brzi ekonomski razvoj dospeo je samo u neke delove Indije, dok je većina te zemlje i dalje beznadežno siromašna.

Ono što je važno u globalnoj ekonomskoj igri jeste postojanje značajnih razlika u zaradama između zemalja i regiona. Upravo taj faktor podstiče izmeštanje industrije – trend u okviru kog globalno orijentisane kompanije premeštaju svoju delatnost u oblasti u kojima postoji kombinacija jeftine radne snage i adekvatne tehnologije. Intenzitet tog procesa zavisi kako od razlike u platama tako i od kvaliteta drugih faktora proizvodnje. Vodeći ekonomisti koji se bave glavnim kretanjima na tržištu, poput Jagdiša Bagvatija, tvrde da se razvijene ekonomije nemaju čega plašiti, pošto isključivo prave proizvode i usluge visoke dodate vrednosti; svim će zemljama, tako, na kraju biti bolje. Međutim, taj argument je nedavno osporio Pol Semjuelson sa MIT instituta. Pišući za Žurnal ekonomskih perspektiva, Semjuelson tvrdi da je “ponekad proizvodni dobitak u jednoj zemlji od koristi samo toj zemlji, a da istovremeno trajno škodi drugoj zemlji smanjujući dohotke od trgovine koja je moguća između te dve zemlje”. Semjuelson tvrdi i da je “izmeštanje delatnosti posle 2000. godine nešto što je moralo da se predvidi još 1950”, pošto je rezultat prihvatanja razvijenih tehnologija od strane drugih ekonomija širom sveta i njihovog približavanja Sjedinjenim Državama.

Sa pojavom brojnih novih informacionih i komunikacionih tehnologija i globalnih razlika u zaradama, velike promene u distribuciji industrijskih i uslužnih delatnosti verovatno su neizbežne. Pored toga, čini se da neke vodeće industrijske zemlje ne drže baš korak sa tim procesom kada je reč o restrukturiranju, a to zaostajanje pogađa neke segmente njihove radne snage i pritiska realne plate. Kao rezultat toga, raste zabrinutost zbog izmeštanja proizvodnih i uslužnih delatnosti. Nije teško razumeti zbog čega takva zabrinutost postoji u zapadnoj Evropi, gde su plate radnika višestruko veće od zarada njihovih visoko obrazovanih kolega u centralnoj i istočnoj Evrpi. Iako je pre smešten u globalni nego kontinentalni okvir, Lisabonski plan proizvod je tog straha. Velike članice EU uglavnom brinu Azija i američka ekonomija, a Lisabonski plan smatraju odgovorom na politiku konkurentnosti.

Bivši francuski ministar Nikola Sarkozi krivi nove članice EU zbog navodne nepoštene konkurencije pomoću nižih poreza. [AFP]

Strah od izmeštanja delatnosti može se činiti analognim depresiji zbog velikih promena tokom poslednje decenije u post-komunističkim ekonomijama. Te ekonomije prošle su kroz drastičan pad proizvodnje zbog toga što izmeštanje resursa -- po novim tržišnim cenama -- nije moglo da se sprovede dovoljno brzo. Slične muke danas imaju neke grupe radnika u bogatim zemljama, koji ne mogu da budu konkurentni u novoj globalnoj ekonomiji, dok kreatori ekonomske politike različito reaguju. Protekcionističke mere u raznim zemljama dodatno komplikuju situaciju.

Zaključak koji se može izvesti iz ove priče je da zemlje sa visoko obrazovanim stanovništvom, značajnim nivoom investicija u obrazovanje i politikom koja gleda u budućnost imaju najveće izglede da uživaju koristi “rasipanja” tehnologije na globalnom nivou. Zbog činjenice da zemlje centralne i istočne Evrope imaju komparativno dobro obrazovano stanovništvo i niske lokalne plate, u poziciji su da izvuku veliku korist od izmeštanja proizvodnih i uslužnih delatnosti unutar Evrope. Međutim, biće im potrebna pametna politika da bi iskoristile ovu priliku.